ISTORIJAT NASELJA

Smatra se da su se prva srpsko-slovenska plemena doselila u ove krajeve krajem VIII veka i naselila obe obale Zapadne Morave. Pošto su se u to vreme plemena često selila predpostavlja se da se ni ova nisu dugo zadržala na ovim prostorima. U početku su sela Gornja i Donja Trepča  bila jedno selo koje se pružalo od kose “Lipar” pa na jug ka selu Mojsinje. Dolaskom Turaka na ove prostore počinju prvi popisi radi zavođenja preza.U detaljnom popisu smederevskog sandžaka iz 1476.godine zabeleženo je i selo Trepča sa 25 domova. Interesantno je da se iz ovog popisa vidi da je u selu ziveo i pop, pa se da pretpostaviti da je i tada tu postojala ili crkva ili eventualno neka kapela. Po prvi put 1525.godine pominju se Gornja i Donja Trepča kao dva odvojena sela, koja su verovatno zbog velikog prostranstva na kome su se nalazila, bila podeljena.Tada je u Gornjoj Trepči bilo 9 domova i 6 mlinova, a vec 1528.godine 18 domova. Zbog čestih ratova između Turske i Austro-Ugarske u narednim decenijama, na ovim prostorima, ovi su krajevi potpuno opusteli. Smatra se da su preci današnjih stanovnika Trepče u ove krajeve došli polovinom ili krajem XVIII veka i da su se doselili iz  Crne Gore od plemena Trepčani po šemu je mesto I dobilo ime. O dugom boravku Turaka svedoče i do dana današnjih zadržani nazivi za pojedine zaseoke;Tursko brdo ili Turski grobovi.U knjaz Miloševoj Srbiji popisi su se redovno obavljali tako da ima puno pisanih dokumenata o selima i njihovim stanovnicima, iz tog doba. Srbija je bila podeljena na nahije a nahije na knežine. Gornja Trepča je pripadala Rudničkoj nahiji, knežini Moravskoj.

ISTORIJAT LEČILISTA

Kada su termomineralni izvori Gornje Trepče počeli da se koriste za lečenje, nije poznato. Smatra se da su njena lekovita svojstva korišćena jos od davnina.Kada su u Čačku otkrivene rimske terme iz III veka naše ere, njihova veličina i način gradnje, ukazivale su na postojanje velikog rimskog naselja. Može se pretpostaviti da su i rimski legionari lek za svoje oronulo zdravlje nalazili u izvorima Gornje Trepče. Priča se da su i učesnici kosovskog boja, junaci I I II srpskog ustanka vidali svoje rane u banjskoj vodi. Ima puno legendi o Banji Trepči, a jedna kaže; Jedan srpski junak, vraćajući se sa kosovskog boja, ostavi svoga bolesnog i iznemoglog konja, na mestu današnje Banje, da tu ugine. Konj se danima valjao po blatu u blizini izvorišta. Kada posle nekoliko dana tuda naiđoše monasi obližnjeg manastira Vujan videše konja kako poskakuje rže. Od tada se pročula priča o lekovitosti vode koja je tu izvirala.Oni je nazvaše Svetinja i poceše da se u njoj kupaju i piju je.

Ono što sa sigurnošću danas znamo je da je krajem XIX veka Tanasije Nikitović, iz Gornje Trepče, posmatrao i proučavao vodu na izvorištu i pošto se uverio u njenu lekovitost, odluči da sagradi jedan bazen za kupanje. Ozidao ga je od kamena koji se nalazio oko izvora, u dužini od dva  i visini od pola metra, bez krova.To je bilo 1890.godine, a tada je Tanasije postavio i spomen kamen, pored bazena, svom bratu Aleksi Nikitoviću, poginulom u ratu sa Turcima na Šumatovcu 1876.godine.Početkom XX veka uprava manastira dogradila je kupatila, a 1934.godine podigla je zgradu sa deset soba i jednu kafanu, i  njima upravljala sve do 1945., kada je Zakonom o agrarnoj reformi, manastiru oduzeta zemlja, uključujući i onu gde su bili izvori i objekti oko njih.

Vršeći fizičko-hemijska istraživanja termomineralne vode u Trepči, 1904.godine, dr M.Nikolič i dr A.Zege opisali su i banjsko mesto. Zapazili su da postoje četiri brvnare u koje se može smestiti 50 do 60 bolesnika, jedna seoska i jedna manastirska mehana, prostor za kupanje koji je neuređen. Sezona traje od juna do septembra. Putevi su loši i neprohodni. Teško pokretni i nepokretni pacijenti nose se na rukama do kupališta.

Prvi upravnik trepčanske banje koga je Oblasni odbor Šumadijske oblasti iz Kragujevca, 13.07.1928.godine, postavio, dr Mihaila Mladenovića, lekara iz Čačka.

Zna se da je 1947.godine primarijus Svetozar Zarić, šef Internog odeljenja bolnice u Čačku, dao svoje mišljenje o lekovitosti vode u Gornjoj Trepči, jer je dejstva ove vode na pacijente koje je slao u Banju Trepču proučavao još od 1927. Po njegovom kazivanju, u to vreme u Čačanskoj bolnici nije bilo dovoljno mesta za smeštaj pacijenata, a i lečenje u  to vreme je bilo skupo. Zbog toga je on siromašne, one za koje je smatrao da im Trepča može pomoći,  slao tamo na lečenje.Svi su se vraćali sa poboljšanim zdravstvenim stanjem. Mahom su to bili pacijenti sa reumatičnim bolestima, išijasom, neurozama…Do kraja svog radnog veka dr Zarić je poslao veliki broj pacijenata u Gornju Trepču. Između ostalih, i njegovo stručno mišljenje uticalo je da se 1955.godine osnuje  “Narodno Kupatilo Gornja Trepča”. Za prvog upravnika je postavljen Ostoja Urosević iz Gornje Trepče.

Šezdesetih godina prošlog veka banja je kao i svih prethodnih decenija imala lokalni karakter, što se vidi kroz posetilački promet, koji se precizno vodi od 1956.godine. Prosečno je u Banju dolazilo 730 gostiju godišnje. Ali krajem šezdesetih taj broj počinje vrtoglavo da raste, tako da 1969.godine Banja belezi broj od 3500 posetilaca. Taj trend rasta nastavljen je i početkom sedamdesetih. Prema broju posetilaca, 1973. Banja se našla na devetom  a 1974.godine  na petom mestu, među banjama Srbije. Najveći broj posetilaca registrovan je 1988.godine, 17857 gostiju. Početkom devedesetih, kriza i ratovi koji su vođeni na tlu bivše Jugoslavije, bitno su uticali na pad posetilačkog prometa.

Početkom šezdesetih godina počeli su u trepčanskom lečilištu da razmišljaju o poboljšanju prilaznog puta, podstaknuti onim bolesnicima koji su u Banju dolazili na rukama rodbine a vraćali se pešice vijugavim puteljcima preko Vujna i Bukovika. Samo čvrsta rešenost meštana i njihovog gorštačkog duha omogućila im je da istraju u sedmogodišnjem radu na prosecanju puta dolinom reke Banje. I ako je to bio makadamski drum, put od Čačka do Gornje Trepče je bio dosta skraćen. U julu mesecu 1968., ozareni meštani i bolesni gosti zajedno su dočekali dolazak prvog autobusa.

Vrtoglavi porast broja posetilaca krajem šezdesetih neizostavno je morala da prati i izgradnja odgovarajucih objekata za smeštaj i lečenje pacijenata. Banja je postala veliko gradiliste. Pored postojecih,postavljeno je 50 novih kamp kucica.Prosireni su kupalisni kapaciteti za 12 kada I dva bazena, izgrađeni su restorani, prodavnice, kiosci. U roku od tri godine, u privatnom smeštaju, ponuda se sa 300 povećala na 3000 postelja. Krajem 1975.godine završen je stacionar u čijem sastavu su bili bazeni, kade za kupanje, lekarske ordinacije, laboratorija, sobe za smeštaj. Kasnije je stacionar renoviran.

Danas Lečilište poseduje sve objekte potrebne za smeštaj i lečenje pacijenata. Stacionar, restoran, hidroterapijski blok sa kadama za hidromasažu, upravnu zgradu sa lekarskim ordinacijama, kinezisalom, salama za elektroterapiju, recepcijom. U prijatnoj hladovini četinarske šume, na brežuljku sa koga se pruža pogled na celu Banju, nalaze se komforni bungalovi, opremljeni za smeštaj pacijenata.